OPROSTAJ

Oprostaj u sam osvit zore
poceo je nekako ovako ,
i nikad zavrsio se nije…
pesma nad pesmama
starozavetna…
Kako ono bese?..
da li je to greska,
nebo ce znati,al cutace…

Lepo i umilno mu na Atlasovim ledjima
i nikako ne moze dole
jer ga ovaj i posle smrti svoje
i dalje pridrzava…
i sa njim svuda hodi i cuje,
i prica …
da je heroj pravi,
i da njegova dusa
iste to beskrajno…

A Bogovi bejahu zadovoljni…
i taj nebeski svod u njihovom vrtu
sto baskari se na tudjoj muci…
I jos ce se nesto
ispevati tajno da …

Tu moje srce postade bezdano,
moja dusa besculna,
moj duh bez oblika
moja priroda bez bica…

I ima li ista lepse od ovoga,
izrecenog staroga stiha ,
da u coveku postoji oduvek
jedna dublja i druga bit..
uzvisenija od telesnosti…
a,molitva nije…
al snagom je za njom,
ako ne i jaca…

”Vara nas ovaj svet
od trenutka kad oci otvorimo,
do onog kad ih jednom
zauvek sklopimo…
Nepoznate i nadmocne sile
oko nas i u nama
sluze se nama”

U ”Znakovima pored puta ”…
na stranici nekoj tamo
nebeski svod i momak Atlas,
drze se cvrsto jedno za drugo…
A,ako i nisu,ako ih nema…
to Atlasova supruga,
Plejona,Hesperida ili Etra,
ne dozvoljava pogled dole..
jer njene su carilije visine …

A,moja da nebo,
nikako ne moze pasti..
jer spava na ramenima
tako snaznog junaka ,a
Posle neuspele pobune Titana
protiv bogova sa Olimpa,
prica je ispricana…
kazivana jos iz davnina…

Zato je pogled gore
tako visoko…

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s