Jednoga dana

Moja komsinica iz susedne kuce pocinje svoju pricu ovako..i evo ja prepricavam..

    Celog zivota sam se osecala usamljeno.Od najranijih dana,u drustvu sa kucama, macama, naravno i ljudima-i tako.Ne secam se prvih godina odrastanja i uvek mi je bilo cudno kada bi neko pricao sta se desavalo u njegovom zivotu kad je imao recimo
dve godine.To mi je bilo neverovatno. Ali tamo negde oko pete,seste godine, price imaju neki smisao.

Drugarica sam imala mnogo,i volele su me jer sam bila kreativno dete,darovito za nestaslike i zezalice svake vrste.Skopcane sa prljanjem,bosim nogama,jurnjavom,smejanjem i plakanjem, to je bilo dogadjanje detinjstva koje bi uvek na kraju dana zavrsavalo s glavom dole,a savijenim nogama uvis gore, preko neke grane.

Bilo je to lepo.Igra je neverovatno iskustvo, dirljivo ,nedoknadivo i neprocenjivi dar zivota.Trebalo bi da smo u svom nesvesnom, pothranili drazi tog perioda detinjstva.Udruzena sa mastom,zeljama i radostima, ”sasavoscu  i blesavljenja”,igra je uvod u odrastanje, koje nazalost suzava krug romantike i maste. 

Kasnije je naravno sve teklo drugacije,ali taj osecaj usamljenosti je ostao.On je danas dominantan u savremenom svetu, jer nam trendovi novog doba i ubrzanih desavanja, namecu otudjenost i vezuju  nas za virtuelna druzenja i svet masina.O tome necu da
govorim.Nekada ranije atmosfera je pogodovala socijalnim interakcijama kroz razne vidove organizacija i zajednica i covek nije posedovao taj osecaj nedovoljnosti tako cesto.Naravno bilo je usamljenih ljudi uvek,ali tada u moje vreme decijeg
sveta, bilo je pomalo cudno.Posebno sto sam bila veoma pricjiva,zanimljiva,ali i umiljata , drazesna devojcica.
Tokom adolescencije,bilo je druzenja,par drugarica jako dobrih,nerazdvojnih,ali uvek uz pratnju mog cuvara,da se slucajno ne obogatim sobom i ljudima.

Ne mesajmo samocu i usamljenost to su razlicite stvari..samoca je dobra prica i najveci stvaraoci su samo u samoci stvarali najveca svoja dela..Samoca je fizicka , a usamljenost psihicka osama..
Usamljenost je unutrasnji dozivljaj i usamljen je onaj, ko se oseca usamljeno..

Americki psiholog Robert Sejdenberg pise:”Upravo onda kada je izgubljeno svoje” Ja” ili kad je prekinuta veza sa”Ja”,pojavljuje se ocajnicka potreba za drugim covekom. U tom slucaju zivot u usamljenosti postaje posebno strasan s obzirom da u kuci u bukvalnom smislu nema nikoga.

”Kuca je prazna zato sto je covek prazan”…………..

Drugim recima ,usamljenost postaje tesko bolno iskustvo ne onda kada nam nedostaju drugi,nego kad nedostajemo sami sebi …

Ovo zadnje me dojmilo jako.Dakle znamo da u nama zive najmanje dve licnosti i da smo i dobri i zli i da je u nama i Bog i djavo i svetlost i tama.Koga vise negujemo, taj ce nas bolje usmeravati u zivotu..Ali ova prica, da smo usamljeni kada nedostajemo sami sebi,je nesto provokativno za moju mentalnu sferu- znaci neki delic licnosti koji je ‘individua za
sebe”,se odmetnuo i izasao ”napolje” i luta okolo, i ne znajuci sta zapravo zeli i kuda ide.(mozda i zna..)

Nastupa i zivi sam za sebe,a mi ga celog zivot trazimo i ne nalazimo .Mozda pohodi neke druge duse,tu se malo zabavlja,a onda ponekad imamo haos koji je neobjasnjiv.Da li je to djavolje seme ili andjeoska prasina kojom se covek opskrbljuje tokom zivota,to ne
znamo.Poznati ljudi iz sveta umetnosti,stvaralastva ,nauke,su se cesto osecali bez tog lutajuceg dela u vremenu i prostoru,ali su se kroz svoja dela spasavali i konpenzovali svoj nedostatak.

Moguce je,da se taj delic naseg bica skrio negde duboko u nesvesnom,a mi to ne znamo.Samo nas poznati osecaj podseca na njega.Nesvesno je ogromno neistrazeno prostranstvo i nauka tek treba da istrazuje.Ako je tacno da na svet ne dolazimo kao
tabula raza(a tacno je i dokazano) vec sa arhetipom svojim(nasledjeni,univerzalni obrazac misljenja,osecanja i delanja)..sa pothranjenim iskustvima ,hiljada generacija nasih predaka, onda su stvari tim gore.To su organi duse jer je u njima kristalizovan delic psihe i ljudske sudbine ,delic patnje i uzivanja.Njih zivotno iskustvo ne menja,vec samo dopunjava novim sadrzajima..

Nemanje sigurnosti,ususkanosti i ljubavi u porodici moze biti jedan od razloga osecaja usamljenosti i trauma kroz koje smo prolazili,a nismo ih do kraj razresili.Medjutim to je samo jedna strana medalje.
A,sta cemo sa nasim ortgnutim delom licnosti u razvoju,koji negde egzistira?
Mozda sam grebucnula nesto novo i nepoznato i valjalo bi to bolje istraziti.

Zamislite da negde u nevidljivom svetu za nas ljude, egzistiraju delovi nase individue kao zasebne celine. Ako bi se to u nekom momentu, pokazalo kao istinito,mnoge bi
se nepoznanice mogle objasniti.Covek u zivotu mnoge stvari ne vidi.Zato i pored velicanstvenih uspeha koje smo postigli u odgonetanju sveta,jos uvek postoje stvari koje su obavijene velom tajni!

Ova prica zahteva da se njome dublje,kompleksnije i studioznije bavimo..
Kada sam ovakvu jednu hipotezu saopstila mojoj komsinici,odletela je kao katapult i vise me nikada nije pitala za osecaje usamljenosti- nego kada bismo se srele,ukocila bi se i iskrivila usne u nesto sto je trebalo da predstavlja osmeh,a potom
nestala ahha ahha a…

Nije jednostavno..”Zamislimo da se delovi nasih krnjih licnosti nalaze van nas!”Priznacete nije svejedno..Deluje zastrasujuce. Ali moguce je ,verujte mi!

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s