Bejase jedan od onih monotonih,tmurnih dana kada se svet sasvim utisa a zivot polagano gasi,dan prerasta u noc,a,svetlost ogrne tamnim plastom i ne pomera kao da je upala u katatoniju.. .. . ..a i ono sto mrda, ostaje u nekakvom polusnu..To se smrt usunjala polako u gradic.Tuzna kao i fasada vecine zgrada ovoga tugaljivog kraja. .. Crna ona,opet je odnela par zivota sa sobom.Ona podjednako lako nosi na ledjima i “debelog cara i mrsavog prosjaka“..sta ce ..to joj je posao,ali..porucuje svima, koji ne znaju da zive,da promene nacin zivljenja,jer bol postaje radost,a sreca patnja onome koji u smrti zivot dozivi…
Dan za danom i smrt ce za vrat,a od svega sto cekamo,ona je jedino sto cemo sigurno docekati..I ovde negde, tuga je opasala grad,pa tako i smrt….Nije ona najtuznija zato sto se zajedno s njom sve zavrsava,nego zato sto posle nje nista ne pocinje!Ali pusta gresi i zato pati .Njen je zadatak da zavrsava..
Jos nije zamakla za sokak, gurnuvsi starost u kojoj je beskorisno produzavati zivot,naisla je na mladost i osetila velki dusevni teret i bol…jer mladost ne vidi kobne i lose stvari,i zato je ona vise od zivota,a njena lepota je u tome sto o zivotu nema ideju nego iluziju, sto je snaga krvi u nadmoci nad stvarnoscu..I jos porucuje, da mladost i ljubav je sve sto ima zivot…!!
A ona-smrt,nje se najmanje boje oni ciji zivot ima najvecu vrednost..!!
Ima i onih koji ne docekaju smrt ,nego umru unapred u strahu od nje.
Namah se uzdigla, i napustajuci grad ,jos je jednom bacila pogled na svoj plen,i zamislila se rekavsi sebi u bradu..:“Prolazni tren koji ljudi nazivaju zivotom, cini se vecnost ovim nesrecnicima..Spasonosna samoodbrana..Pokusavaju da proniknu u tajne okeana zivota i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti…Ali, zivot njihov je prolazniji od one senke
koju stvara mali oblak kad promice nad pustinjom“…..Ja odoh…
